VESTI

Rajko Petrović: Više rodoljublja i stručnosti, a manje politikanstva zarad dnevnopolitičkih potreba!

Rajko Petrović je najmlađi doktor nauka na Fakultetu političkih nauka, istraživač-saradnik, politički analitičar, a završio je specijalizaciju i za Latinsku Ameriku.

Kako bismo Petrovića približili čitaocima, prevashodno smo ga pitali o sebi, i on njegovim počecima. Došao je iz Republike Srpske, nesvakidašnjih uslova, a zahvaljujući trudu i radu na sebi napravio je odlične rezultate, i karijeru na zavidnom nivou.

„Ja sam u životu uvek sledio svoje snove i svoje želje, ma koliko nerealnim izgledali u datom trenutku. Često bih se setio izjave Mihajla Pupina da ga ništa ne čini spokojnim kao saznanje da je učinio sve što je bilo do njega. Mislim da je tajna bilo kakvog uspeha u tome da se čovek takmiči jedno sa samim sobom, da uvek bude bolja verzija sebe. Ljudi iz manjih sredina su uvek bili željni dokazivanja u velikim gradovima, valjda zato što je u takvim ljudima usađena želja da ne samo sebe, već i kraj iz koga dolaze predstave u najboljem svetlu.“

O svojim studentskim danima, kao i motivaciji koju je pružao prvenstveno sebi, a koju bi preneo na nove naraštaje, rekao je sledeće: „Studije na Fakultetu političkih nauka, od osnovnih do završetka doktorskih, definitivno su najbolja stvar koja mi se desila u životu. Kada sam sa nekih trinaest godina saznao da postoji takav fakultet u Beogradu, nisam imao dilemu da ću upravo njega jednog dana upisati. Politika je nešto što me je zanimalo još od početka osnovne škole. Ne znam zašto, ali više mi se dopadalo da gledam političke emisije i skupštinske nastupe negoli crtane filmovi. Takva je bila atmosfera u kojoj smo odrastali, ljudi su bili zainteresovani za politička zbivanja jer su država i narod bili na nekoj vrsti istorijske prekretnice krajem 1990-ih i početkom 2000-ih. Budućim studentima mogu samo da poručim da slede svoje snove, da završavaju fakultete koje vole ne obzirući se na mogućnosti za zaposlenje ili zaradu veće svote novca nakon završetka studija. Onaj ko voli ono što radi uvek će imati sreću koju nikakav novac ne može kupiti, a takvi ljudi neretko pronađu način da od takvog rada žive pristojno.“

Da je politika njegov poziv, kao što je rekao, shvati je još kao dečak. Dodao je i sledeće: „Moram priznati da je moja okolina, prilično politična tada, ostavila uticaj na mene u tom smislu. Moje odrastanje obeležile su rasprave na svakom koraku u vezi Slobodana Miloševića, a potom i Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića i drugih velikih političkih figura u našoj novijoj istoriji. Vremenom sam shvatio da me više interesuje rad u sferi političke analitike negoli borba u samoj političkoj areni. Jedan prijatelj mi je rekao da previše analize često znači i paralizu i mislim da je to slučaj kod mene, jer je moj mentalni sklop takav da ne bih mogao da budem klasični političar. Sa druge strane, politika je ozbiljna nauka i, kako je Šarl de Gol govorio, suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena samo političarima. Ne vidim sebe u nekoj drugoj nauci, iako su moja interesovanja uvek bila široka. Volim da čitam i stručnu literaturu iz drugih oblasti poput psihologije, medicine ili veštačke inteligencije. Svemir, naučna fantastika i tajna društva takođe su oduvek privlačila moju pažnju.“

Situacijom u Republici Srpskoj nije zadovoljan, pogotovo ako se posmatra iz srpskih nacionalnih interesa. Pitali smo ga i za mišljenje o aktuelnim političkim strankama – budućnosti istih, i stavovima koje zastupaju; „Priča o kriminalu, korupciji i vladavini prava je od izuzetnog značaja, ali ne sme biti prioritetna tema u javnom diskursu i povod za obračun između stranaka vlasti i opozicije u situaciji kada političko Sarajevo uz pomoć svojih zapadnih patrona želi da formalno i suštinski uništi Republiku Srpsku. Bosna i Hercegovina je u najvećoj političkoj krizi od završetka građanskog rata 1995. godine i svesrpsko jednistvo mora postojati kao brana nasrtajima na Republiku Srpsku koju mnogi žele da utope u unitarnu i kvazigrađansku, a zapravo suštinski većinski muslimansku zemlju. Čini mi se da DNS sa Nenadom Nešićem ima potencijal, jer je Nešić pokazao upravo ono o čemu sam govorio – da je

najpre važno da svi zajedno odbrane Republiku Srpsku, a onda da se reše unutrašnji problemi u istoj koji svakako postoje. Sa druge strane, mislim da je SDS u velikoj krizi, pre svega ideološkoj, jer sve više gubi obeležja jedne partije koja je nastala da bi stvorila Republiku Srpsku, a ne da bi bila antikoruptivna i opoziciona družina koja je, zarad prostora za kritiku na račun Milorada Dodika, spremna da se dodvorava sarajevskoj medijskoj čaršiji. Tamo ima još mnogo časnih ljudi i srpskih patriota, znam to jer sam im pomagao na proteklim lokalnim izborima u Zvorniku, ali znam i da postoje mnogi problemi. To je loše, jer SDS je jedan od simbola otpora srpskog naroda u BiH 1990-ih i potrebno je da kao takav postoji.“

-Postoji li stranka, ili politički program, u kom vidite sebe? Šta mislite da bi doprinelo Republici Srpskoj boljitak i blagostanje?

„Skoro sve stranke u Republici Srpskoj imaju načelno dobre političke programe i sa mnogim stvarima u njima bih se načelno složio. Član bilo koje od njih svakako ne bih postao, jer sebe vidim kao čoveka čiji zadatak je da razmišlja državotvorno i strateški i da pruži svoj maksimum u odbrani Republike Srpske i njenih institucija, nezavisno od vladajućeg režima. Više rodoljublja i stručnosti, a manje politikanstva zarad dnevnopolitičkih potreba bi svakako bila polazna tačka za boljitak građana Republike Srpske.“

Kada smo ga pitali za potencijalno političko angažovanje u Srbiji, odgovorio je da sve što je rekao za RS, važi i za Srbiju. „Ne želim da budem član niti jedne političke partije, ali želim da pružim svoje znanje i umeće, koliko sam u mogućnosti, da Srbija bude snažnija, a njeni građani zadovoljniji. Ako je to moguće kroz savetničke ili druge oblike saradnje sa političarima ili političkim partijama, a u kojima bih prepoznao dobre namere, uvek bih bio otvoren za takvu vrstu angažmana. Nisam neko ko želi da živi u udobnosti svoje kancelarije izolovan od dešavanja oko sebe. Naprotiv, mislim da je obaveza akademskih građana i naučnika da se angažuju u javnoj sferi koliko mogu.“

-Potičete iz sela, a tamo i danas provodite određeni deo svog vremena. Ocenili ste da je Srbija postigla određen napredak u oživljavaju i poboljšavanju životnih uslova na selu. Da li je tako i u Republici Srpskoj?

-„Srbija nesumnjivo jeste, jer po prvi put u istoriji imamo ministarstvo za brigu o selu. Moram priznati da je za to najviše zaslužan aktuelni ministar Milan Krkobabić, koji je još u proteklom mandatu kao ministar bez portfelja insistirao na formiranju Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, pokrenuo projekat otvaranja zadruga širom Srbije, novih pošta u udaljenim selima itd. Rad ovog ministarstva je važan, jer je za samo godinu dana postojanja postiglo važne rezultate – skoro 1.000 novootvorenih zadruga, nekoliko stotina besplatnih seoskih kuća podeljeno je mladima, brdsko-planinska sela dobila su besplatne minibuseve za prevoz građana itd. Republika Srpska nema takvo ministarstvo, a trebala bi da ima, jer je tamošnji ruralni razvoj potpuno zanemaren. Nadam se da će, po ugledu na Srbiju, u budućnosti i ona pristupiti ozbiljnije problematici ruralnog razvoja. Posebno vidim potencijal u prekograničnoj saradnji opština iz Srpske i Srbije na tom polju i to treba iskoristiti.“

Znamo i za njegove simpatije prema Latinskoj Americi, iz kojih se izrodila želja za učenjem španskog jezika, a potom i naučni radovi na tu temu. Pitali smo ga odakle potiče ta neobična želja za zbližavanjem sa latinskim narodima, a on nam je odgovorio da takve ambicije počivaju u njemu duži vremenski period. „Ljubav prema španskom jeziku i istoriji hispanskih prostora prisutna je u meni još od malih nogu. Smatram tu civilizaciju bogatom, značajnom i vrednom pažnje i uvek sam želeo da je približim našem podneblju. Mnogo je stručnjaka koji se bave Sjedinjenim Američkim Državama, Rusijom, Kinom i sl., a zapostavljamo druge delove sveta. Nekad mi se čini da smo suviše megalomanskih pogleda u smislu međunarodne politike. Nama trebaju prijateljstva i partnerstva sa malim državama i narodima koji se suočavaju sa sličnim problemima kao i mi. Eto, primera radi, Gruzija nas podržava u svim međunarodnim institucijama u borbi za očuvanje suvereniteta na prostoru Kosova i Metohije, a mi nemamo ambasadu u Tbilisiju. Nedavno je gruzijski princ David boravio u Beogradu, ali to je zahvaljujući entuzijazmu predsednika jedne male partije Srpske lige Aleksandra Đurđeva, a ne državi. Moja poruka mladim istraživačima jeste da se usmere na takve zemlje, poput Gruzije, Jermenije, afričkih zemalja itd. Potrebni su nam kontakti i saradnja sa njima.

-I za kraj, koji su Vaši budući koraci? Imate li planove koje bi podelili sa našim čitaocima, i obradovali ih nekim novotetima?

„Trenutno radim na dovršetku moje obimne knjige o Španiji, nakon toga ću se posvetiti nastavku rada na takođe obimnoj knjizi o Latinskoj Americi, a u planu je i jedna koautorska knjiga o preplitanju politike i religije u Bosni i Hercegovini, za koju mislim da će biti posebno zanimljiva čitalačkoj publici. Od mene svakako mogu očekivati i mnoge naučne radove i učešća na naučnim skupovima u vezi sa temama kojima se u svom naučno-istraživačkom radu bavim.“

Izvor: Novisvet.rs/Erna Bugarin, Foto: Privatna arhiva

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Translate »