Ministar Krkobabić, akademik Škorić i profesor Marković: RIBARSTVO – ISPLATIV POSAO KOJI ODOLEVA VREMENU (FOTO)

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić odgovarajući na pitanja zainteresovanih za ulaganje u ribarstvo, a posle konsultacija sa vrhunskim stručnjakom u toj oblasti profesorom Zoranom Markovićem, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju povratnicima da ulaganje u ribarstvo može da bude veoma isplativo.

Na prostorima današnje Srbije, ribarstvo je bilo značajan način dolaska do hrane još iz perioda praistorijskih ljudi, koji su između 35.000 i 20.000 godine pre nove ere poznavali udicu i bodljikavi harpun. Riba je namirnica budućnosti, kako zbog svojih nutritivnih i preventivnih vrednosti (za kardiovaskularne, kancerogene i druge bolesti), tako i zbog činjenice da Srbija raspolaže ogromnim resursima za gajenje slatkovodnih vrsta riba.

Ribarstvo u Srbiji se odvija kroz akvakulturu – gajenje riba, ribarstvo otvorenih voda i preradu riba. Akvakultura se realizuje u toplovodnim (šaranskim), hladnovodnim (pastrmskim) ribnjacima i RAS sistemima (recirkularni sistemi za proizvodnju ribe). Proizvodnja ribe u poslednjoj deceniji varira između 7.278 tona 2017. godine i 13.013 tona u 2011. godini. Prema količini proizvodene ribe Srbija je negde u sredini u poređenju sa članicama EU, a manju proizvodnju od Srbije ima 12 članica EU. 

FOTO: FOTO/ZORAN MARKOVIĆ

Prosečna potrošnja ribe u Srbiji po glavi stanovnika je 5-6 kg po zvaničnim (odnosno 7 kg po nezvaničnim) podacima, što je 3-4 puta manje od evropskog i svetskog proseka. Ukupna potrošnja ribe u Srbiji poslednjih godina kreće se između 35.000 i 50.000 tona godišnje. Uvoz ribe beleži stalni rast. U poslednjoj deceniji se kretao od 23.336 tona (2008.) u vrednosti od 69 miliona dolara, do 36.089 tona (2018. godine) u vrednosti od 102 miliona dolara. Izvoz ribe iz Srbije uglavnom je baziran na ribljim prerađevinama (i to na preradi uvezene morske ribe) i poslednjih godina beleži značajan rast, od 697 tona u vrednosti od 4,1 milion dolara 2012. godine, do 2.095 tona, izvezene 2018. godine u vrednosti od 17,5 miliona dolara.

Ministar Krkobabić posebno naglašava neophodnost povećanja proizvodnje riba i udruživanja u specijalizovane ribarske zadruge:

„Srbija bi ponovo mogla da bude veliki izvoznik kavijara kao pre više decenija, kada je u SAD i druge zemlje godišnje izvozila 2-3 tone tog specijaliteta po ceni od 900 dolara za kilogram i ostvarivala prihod veći od 2,5 miliona dolara. Kladovski kavijar se vekovima služio i na evropskim dvorovima. Zbog izgradnje dve đerdapske hidroeletrane, šansu danas ima negotinski kavijar. Riba i riblji specijaliteti u većoj meri mogu da budu zanimljiva i isplativa ponuda i u jelovniku poljoprivrednih gazdinstava koje se bave seoskim turizmom. Činjenica da se tri četvrtine ribe koju konzumiraju građani Srbije uveze i za to država izdvaja ogromna finansijska sredstva ukazuje na neophodnost povećanja proizvodnje, čime bi se izdvajanja za uvoz slatkovodne ribe smanjila za oko deset miliona dolara godišnje! Resursi su veliki: samo u Vojvodini je više od 100 000 hektara koje se ne mogu koristiti za druge namene, a pogodne su za izgradnju šaranskih ribnjaka. Proizvodnja ribe u Srbiji, prema stručnim procenama, može da se poveća za 100 odsto, uz dobro osmišljen izvoz prerađevina od slatkovodne ribe.“

FOTO: FOTO/ZORAN MARKOVIĆ

Krkobabić naglašava da moramo podsticati udruživanje, jer Srbija danas ima svega tri specijalizovane ribarske zadruge. 

Profesor Marković ističe da u Evropi postoji ogroman deficit od preko 1,5 miliona tona ribe i da stalno raste njena konzumacija u Evropi i svetu. A u Srbiji postoje veliki neiskorišćeni raspoloživi vodeni resursi (reke, potoci, jezera, kanali, podzemne vode), a posedujemo i sirovine: pšenicu, kukuruz, ječam, soju za proizvodnju hrane za ribe. Veliki su kapaciteti i za proizvodnju ekstrudirane hrane za ribu.

Poljoprivredno ribarsko gazdinstvo svoju egzistenciju moglo bi da obezbedi proizvodnjom najmanje 10 tona ribe: to se u uslovima pastrmske proizvodnje može ostvariti na površini od 250 m2, odnosno 5 hektara šaranskog ribnjaka (u poluintenzivnoj proizvodnji), ili 1,5 hektara u intenzivnoj proizvodnji. Visina ulaganja su sa znatnim variranjima, što zavisi od konfiguracije terena, kvaliteta zemlje, blizine izvora za vodosnabdevanje, blizine puta i mogućnosti „kačenja“ na elektro mrežu, vrste materijala od kojih se gradi… Uložena sredstva u izgradnju ribnjaka se mogu vratiti za 4 do 6 godina. 

Broj registrovanih ribnjaka je 149, od čega 77 šaranskih, 68 pastrmskih i 4 ribnjaka (RAS sistema) za gajenje kečiga. Broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava za proizvodnju riba je 518, od kojih samo ribe gaji 126 gazdinstava, dok se 392, pored ribarstvom, bave i ratarstvom, voćarstvom, stočarstvom. U proizvodnji riba sa više od 90 procenata dominiraju šaran i kalifornijska pastrmka. Pored ove dve vrste, gaji se: som, smuđ, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, babuška i linjak na šaranskim ribnjacima i potočna pastrmka, mladica i lipljan na pastrmskim ribnjacima, kao i kečiga i sibirska jesetra u RAS sistemima. U izlovu iz otvorenih voda od 50-tak vrsta koje se izlovljavaju, dominiraju: šaran, som, smuđ, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, deverika i babuška.

Ukupne površine pod šaranskim ribnjacima u poslednjoj deceniji variraju između 6.492 i 8.940 ha (nezvanično oko 14.000 ha), a pod pastrmskim ribnjacima između 33.255 m2 i 81.411 m2 (nezvanično oko 14 ha). Čak 98 procenata šaranskih ribnjaka je locirano u Vojvodini, a pastrmski u brdsko planinskim područijima centralne Srbije, pre svega u zapadnoj, istočnoj i južnoj Srbiji. Privredni izlov ribe iz otvorenih voda (velikih reka: Dunava, Save i Tise) obavljaju privredni ribari, kojih ima između 295 i 388. 

FOTO: FOTO/ZORAN MARKOVIĆ

Kako navodi akademik Škorić, prema raspoloživim resursima, uz dobru organizaciju i podršku države, Srbija u šaranskom ribarstvu vrlo brzo (za dve decenije) može postati ono što je Norveška u salmonidnom (pastrmskom) ribarstvu. Norveška proizvodi više ribe nego sve zemlje EU zajedno.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije preporučuje povratnicima i svim drugim zainteresovanim građanima da ulažu u ribarstvo, zatim da se udruže u postojeće ili osnuju specijalizovane ribarske zadruge i na taj način omoguće svojim porodicama pristojnu i sigurnu egzistenciju. Za sve zainteresovane, uz savete kako se mogu udružiti, Nacionalni tim za preporod sela Srbije organizovaće stručne posete uspešnim ribnjacima kao što su: Ribnjak u Rogačici kod Bajine Bašte, u Skržutima – obodi Zlatibora, „Riboteks“ u Gornjoj Trešnjici, „Kapetanski Rit“ Kanjiža, „BioFiš“ – ribnjaci u Somboru i Baču, DTD Ribarstvo – Jazovo, Centar za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju „Mali Dunav“ Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu – Grocka, u okviru koga je i Naselje praistorijskog ribara, čiji je tvorac i rukovodilac profesor Zoran Marković. Inicijativa za osnivanje ribarske zadruge stigla je od alasa iz Golupca, a sve specijalizovane ribarske zadruge će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta „500 zadruga u 500 sela“.

Foto: Zoran Marković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *